ЗАСПАТИ У ЛЕТУ
ИЛИ ТРИЈУМФ ЕЛЕЈАЦА
море зазире од воде, вода је жедна;
сипа презире хартију, издајство
мастила; спавачи се стиде будних,
гробља маште; смрт цепти пред
бићем, плеоназмом вечности.
који трчи у месту бежи, јемчи
покретна-трака; мирује: џунглу
крчи. пут дугачак хиљаде подвала
до признања: кљаста ногавица
минера пориче празнину; зрно се
руга силосу, жеравица сунцу,
зубобоља осмеху манекена.
као атлантида потонуле претке,
као гатара судбу сред талога, као
срце шум – белоданим тајну коју
љубоморно чуваш, луцидни зеноне:
стрела је птица заспала у лету!
ПРАСАК, НЕСАНИЦА
док издишеш флаутом ноздрва,
гавран испилео у твом сну
ноктурну акорд ништи.
скривен бусијом младежа
из кутка слепоочнице вребам:
праском сачме грактај да затомим!
ЈЕСЕН И ФУГА ДИМА
сипи безнађа јесен, гњи грозд
на лози слот-машине, о, коцкари!
кошава узмахује барјак фијуцима
стар, гарда дрвореда очекује десант
и збија редове пред похаром. где
наћи заветрину пустим булеваром
кад рикошет муњâ одасвуд сева?
ко разлучи ратника од песника
славиће тупе сабље и јалове риме!
војниче, миљама далеко, самоћи
карауле стражу што чуваш – држи
барут сув: трампи зараћених официра
претходи ћар пигмеја. кад преплатиш
идеале, хушкачи бациће ти ситниш!
семафор далтонизмом оболева,
друмски знаци дремају: пендрек
једносмерном улицом мисли трасира.
перач асфалта подмићује савест:
спира пешачки – саркофаг
прегаженој зебри. оргуљама оџакâ
рафинерија распирује фугу дима.
